I Меморијални шаховски турнир младих ˝Бранко Боговац˝
Боговац Бранко (07. 01. 1950. – 30. 8. 2011.)
Рођен је у Лактацу код Врлике у Далмацији.
Основну школу је завршио 1964. године у Батајници, а Вишу саобраћајну у Земуну 1971. године.
Војни рок је служио 1970. године у Бихаћу .
Радио је фирми “Балканија”, а касније је основао приватну фирму “ХТЗ”.
Са супругом Слађаном има ћерку Ану.
Најзаслужнији је за дизање квалитета рада шаховске школе, а тиме и снаге екипе клуба.
У периоду када је био председник клуба, од 1973 – 1978, ангажовао је велемајстора Велимировића и успео да заједно са њим створи изузетно јаку генерацију шахиста Батајнице.
Прву категорију осваја 1982. године, док мајсторски кандидат постаје годину дана касније.
Дуги низ година играо је водећу таблу, био капитен екипе, једном речју – алфа и омега екипе.
Више пута је био првак Батајнице и клуба.
Бавио се проблемским шахом, како као такмичар, тако и као композитор шаховских проблема и студија, од којих му је неколико и објављено.
( Већи део је преузет из књиге “БШК Батајница 1953 – 2003” Саве Бачванина)
У суботу 29.09.2012. године одржан је у порти Храма Рођења Пресвете Богородице у Батајници – Меморијални шаховски турнир младих ˝Бранко Боговац˝ – Турнир је одржан у предивном амбијенту и деца су могла са уживањем да се препусте игрању шаха. Осим подршке свештеника из Храма, шах клуб Глига је имао непроцењиво велику подршку од пријатеља из шаховског клуба Бановци Дунав, Миодрага Станковића и Душана Игњатовића а такође и од пријатеља клуба шахисте Петра Пражића који је као и директор турнира Милош Пеовић био ученик Бранка Боговца. Својим присуством, а и дељењем награда најбољима, турнир је увеличала и ћерка Бранка Боговца, Ана Боговац.
Када се турнир завршио најбољима су подељене награде, али прави победник овог турнира је био управо шах, јер је на турниру било преко педесеторо деце који су одиграли турнир у две групе. У једној групи су биле девојчице а у другој су били дечаци. Похвалнице су додељене и најмлађим учесницима: код девојчица најмлађа учесница је била Марија Станковић која је 2005. Годиште, а код дечака Радоје Поповић који је 2004. годиште. Такође на турниру су додељене награде и четворопласираним играчима, који су добили утешну награду роковник са знаком шах клуба Глига, код девојчица четврто место заузела је Грчић Тамара а код дечака Александар Михајловић. Прво место, златну медаљу и пехар освојили су Катарина Несторовић и Филип Ковачевић, друго место и сребрну медаљу освојили су Андреа Гагић и Вукашин Грчић и треће место и бронзану медаљу освојили су сестра и брат Нада и Михаило Трајковић.
Шах клуб Глига се захваљује свим учесницима турнира и свима који су помогли и подржали турнир, са жељом да Меморијални шаховски турнир младих ˝Бранко Боговац˝ постане традиционалан.
Драган Вуковић
Meморијал Бранко Боговац 2012 29.09.2012.
У организацији ШК Глига из Батајнице, одржан је први меморијални турнир Бранко Боговац.
Човек који је афирмисао батајнички шах и који је заслужан што Батајница има Горана Н Тодоровића, Милоша Пеовића и друге, преминуо је прошле године. У знак сећања и да никада не падне у заборав, побринули су се управо Милош и Горан. Наравно они су око себе окупили и Драгана Вуковића, Петра Пражића и потпомогнути са комшијама из Бановаца Дунав Душаном Игњатовићем и Миодрагом Станковићем у судијском делу, направили дечији турнир за пример.
Од старта бепрекорно у порти батајничке нове цркве и разумевању тамошњих свештеника, одржана је права шаховска представа. Малишани су наступали у две категорије. Посебно дечаци и девојчице.
Њих, преко педесет се борило у предивном амбијенту. У паузи се служио сок и пециво, а малишани су у свему уживали. Као и обично, било је и пуно суза, радости, разочарења, али су на крају ипак сви отишли кућама задовољни.
У мушкој конкуренцији бољи од других био је Филип Ковачевић, испред Вукашина Грчића и Михаила Трајковића.
У женској конкуренцији убедљиво прва била је Катарина Несторовић, испред Андрее Гагић и Наде Трајковић.
Турниру је присуствовала и ћерка недавно преминулог Бранка Боговца, Ана Боговац. Није крила одушевљење лепом организацијом и призором који је гледала. Иначе Ана не игра шах, али је са великим симпатијама посматрала како деца умешно баратају фигурама, потово кад дођу у оскудицу са временом.
Можда ће управо неко од ове деце која су обележила сећање на Бранка Боговца за коју годину бити и репрезентативац и достојно репрезентовати своју земљу.
Учесницама и домаћинима се у име гостију на одличној организацији и гостопримству захвалио Миодраг Станковић председник ШК Бановаца Дунав, уручио захвалницу Драгану Вуковићу, који је након тога уручио скромне дарове Ани Боговац. Душан Игњатовић је прочитао награђене учеснике, а било их је 10. Награде је поделила управо Ана Боговац.
Надамо се да ће овај меморијални турнир живети још много година и на тај начин батајчнички шахисти и њихови пријатељи из других места неће дозволити да избледи сећање на Бранка Боговца.
А Бранко, ако је ово видео, нема о чему да брине, јер су његови наследници показали да имају довољно љубави за шах, још више љубави и разумевања за најмлађе, па ће се шах у Батајници играти док је света и века.
Миодраг Станковић
Лично сам био веома везан за Бранка и поносим се што ми је био први шаховски учитељ.
Није ме много увео у тајне шаха (можда то никоме не би успело), али однос према шаху, љубав и поштовање према самој игри, били су врхунски.
Ретко ко је знао да су наше мајке сестре од ујака.
По његовом праведном односу према свима и ја сам градио свој стил у опхођењу са младима, што ми је постало и професија радећи у школи.
Његово несебично давање нама младима, радовање и туговање после партија,специфичан смисао за хумор, били су препознатљиви.
Кад је Бранко имао – сви су имали.
Једно време је имао надимак “Шта ћеш да попијеш?”
Једном смо се случајно срели у Четвртом општинском суду, он нешто да овери, а ја као млади секретар клуба, да се договорим са судијом Пајом Вујасићем да нађе спонзоре.
Паја је за мене био неко са ким сам као и Бранко био другар из клуба и нисам га другачије доживљавао.
Много пута сам навраћао код њега у судницу и било ми је занимљиво да пратим процесе.
Бранко ме спречио да и тада “упаднем” у судницу, , речима “Он је овде судија – не Паја”.
Од тада бих се увек најављивао и стрпљиво чекао.
Ти часови се не могу платити.
Његовом шарму није одолео ни велемајстор Велимировић, кога је препознао на бензинској пумпи, пришао му, представио се и договорили су се уз пиће да долази два пута недељно у Батајницу, држи шаховску школу и ангажује најбоље полазнике да играју Прву лигу за његов клуб “Рад”.
Да није било тога, не би било ни ИМ Тодоровић Горана, нити бих се ја оволико бавио шахом.
Профили његових пријатеља су дијаметрално супротни: од другара са дна живота, до врхунских интелектуалаца.
Чуо сам да је професор Марковић са Филозофског факултета рекао “Могу у току дана без много чега, али да не сретнем Бранка – не могу”.
Сурети са њим су заиста били лековити.
Нажалост, бурних деведесетих, није се снашао, превише је веровао људима, није се опоравио од разочарења и потонуо је прошле године.
28.- ог августа смо га обишли у болници: Бане Јојић, Петар Пражић, Горан Тодоровић и ја.
Било је јасно да нема спаса, али нас петорица смо у соби пуној туге подигли атмосферу, шалили се и смејали дајући смисао животу.
Милош Пеовић
Више слика на следећем линку.
